Туга је јача од мене..

Верујем да сви у свом друштву имамо особу која је одувек била одвајана..

Одвајана не од другова од садашњости.

Особа која је одувек била далеко изван свега.

Особа која је била сломљена а није се примећивало.

Чији су капци били изражени у бојама истачајних вена.

 Ову тему поста посвећујем особама са константним лажним осмехом.

Осмех?

Одавно заборављен је гест.

Одавно смо заборавили развући те усне преко кристалних зуба.

Одавно...

Одавно већ живот губи смисао и претвара се у свакодневну ноћну мору.

Упали сте у рупу без дна,са све брзим падањем.

Са све горчим сузама и све лажнијим осмехом.

Да ли си ти та особа?

Све време,ове особе су тражиле 'спас' и пут далеко од овог за себе деоресивног,мрачног и тмурног живота.

Испричаћу вам нешто..

Још један понедељак.Школа почела.Још једно јутро које је још више суморно.Устајеш из кревета хваташ кваку купатила.Тишина никад гласнија.Огледало одаје само тмуран израз твога лица.Без икаквог сјаја или икаквог знака да живот још увек није угашен за тебе.Умиваш лице,и даље остаје онај тмуран израз.Не помаже ту ништа,разбарушена коса попут океана,и даље су ти далеко мисли.Крећеш у школу.Сви те негде вуку,сви неки снобови...Све неке дволичне особе.Још једна лоша оцена у школи.Још више снуздености преко.Најрадије би да се овај кошмар од живота што пре заврши...Најрадије би да распараш кожу и одеш ван ње.Али не можеш...Најзад готова школа.Примакнеш се кваци од врата...Прогуташ кнедлу у грлу.Прстима развучеш 'кез' ето маме.Правиш се океј а у себи би да умреш на трен.Увучеш се у ону хладну постељу обасјана још по неким зраком.И ћутиш...Ништа више да ти не би још више докрајчило расположење.Зуриш у једну тачку.Не знаш ни зашто баш ту,али без икаквог избора гледаш тамо.Враћаш филм у глави.Замишљаш неке сцене за тебе тада једини крај.А онда тихо се увучеш испод прекривача.Заћутиш.Стиснеш песницу,и онда препукнеш.Сузе се слику низ лице.Желиш крај...Желиш...

Али ја сам писац ове приче.

Само ја,одређујем све.Одређујем крај и почетак.Рећићу ти нешто...Ја држим сада конце.Замисли да сам ја твоје расположење да ти ја одајем све...Не ја те нећу пустити тако лако.Не,не сада.Није време за крај...Чујеш ме?Довикујем ти тихо име,ван тебе бука у теби тишина.Опет си одлутала...Слушај ме сада...Нема краја,океј си.

Ниси допустила да те сви ови терети распарчају нећеш допустити ни једном срушеном дану!

Нема краја,не доводи га,сам долази и позван и незван.Не шаљи му званице,нека остане непозван...

Опири се,не дај се...Чему се опираш?Питаш се...Опираш се свом том терету на души.Не даш се,не дај се!Нема овде бирања,свако бира циљ.Али... Сада је другачије.Сада сам ти ја учитељ,не та кобна депресија.Слушај лекције учениче:

• Не дај се,јача си од свега.
• Не суди ти нико,сама си ковач свега.
• Нека ти је туга попут лептира..Ухвати га за крила,не дај јој да ти науди.
• Не препуштај се,не показуј страх,ово је игра одступања.

1. Замисли...Пред тобом стоји нови дан,један који ти је Бог оставио,да те награди за сав терет.Желиш га доживети?Не доводи крај:-)
2. Туга?Ко и свака друга...Не да да јој нестанеш.Нестани играј са њом жмурке.
3. НЕ ДАЈ СЕ НИКАДА,ОВАЈ ОСЕЋАЈ НЕ СМЕ ДА ПРЕОВЛАДАВА.
4. Овај живот нек ти је експеримент,да видиш да ли туга јача је од тебе.

Толико од мене драге моје,не допустајте да вам ико а камо ли туга суди♥